Pop Ivan Lilić: Ne smeta mi mantija dok se verem po planinama, a i bliži smo Bogu!

Na Ozrenu je bilo i meteorološko-religijskih zapažanja: “Ne treba da se plašimo od oluje jer imamo vezu kod Boga – planinarskog popa”.

Pop Ivan Lilić

 Sveštenik Ivan Lilić iz Niša osvaja vrhove u mantiji i propovijeda na vrletnim stazama. Reporteri novosti zatekli su ga na Ozrenu u BiH. Tokom napornog penjanja čuli su se komentari da je mladi pop krenuo stopama Svetog Save, prvog srpskog planinara, koji se bosonog peo na vrh Atosa.

„Osjećam da sam bliže Bogu dok hodam po planini, objašnjava sveštenik Ivan Lilić iz Niša radoznalim planinarima koji se čude kad vide neobičnog “brata po gojzericama i rancu”, koji na sebi nema sportsku jaknu već mantiju, a u ruci umjesto modernog aluminijumskog nosi bijeli kvrgavi drveni štap. Njegova pojava među ljubiteljima prirode i visina je prava atrakcija, što se pokazalo i prilikom nedavnog uspona na Ozren.

Radoznalci su ga veselo zapitkivali da li mu smeta mantija dok se vere po stijenama, a bilo je i meteorološko-religijskih zapažanja:

“Ne treba da se plašimo od oluje jer imamo vezu kod Boga – planinarskog popa”.

Ljudi se na planini oslobode i bez ustručavanja se šale, ali i pitaju sve što ih zanima. Kad osjetim da se ne ustežu već me prihvataju kao svog, to smatram najvećim uspjehom. Sveštenik mora da bude blizak svim ljudima. Naročito onima koji imaju probleme. Baš kao što je ljekar najpotrebniji bolesniku – kaže otac Ivan Lilić.

Upravo iz takve prisnosti sa svojim parohijanima u niškom selu Humu, potekla je i ljubav sveštenika prema planinama. Naime, mladi bogoslov je, na čuđenje okoline, poslije završenih studija odlučio da karijeru nastavi kao seoski sveštenik. On naglašava da je želio da bude što bliže svojim parohijanima, i da mu se čini da je takvu prisnost teško ostvariti u gradu.

Humljani su se pak iznenadili kad su dobili popa koji je od prvog trenutka počeo da se druži s njima i van crkve. Danas se već hvale da imaju svešetenika koji im pomaže u svim poslovima, a često kad je potreban brz prevoz do bolnice stariji vjernici prije zovu njega nego Hitnu pomoć. Takva prisnost rodila je i povjerenje, pa mu se vjernici obraćaju s najneobičnijim zahtjevima.

“Prije nekoliko godina jedan parohijan me je molio da utičem na njegovog brata da se malo smiri i svrati u crkvu, a pošto je ovaj bio planinar, ja sam krenuo na planinu za njim – veselo se prisjeća otac Ivan. – Malo pomalo, on je počeo da dolazi u crkvu, ali sam se uz njega i ja zaljubio u planinarstvo i počeo redovno da učestvujem u akcijama i upoznajem Srbiju. Tek tad sam shvatio koliko nam je zemlja lijepa, a koliko je malo poznajemo. S vremenom mi se pridružilo još nekoliko sveštenika, pa nas planinari već zadirkuju da bi trebalo da osnujemo svoj klub u mantijama.

“Ne pravim razliku da li se neko izjašnjava kao vjernik ili ateista, ja razgovaram s ljudima, a oni sami osete potrebu da sa mnom razgovaraju ili da nešto pitaju – izjavio je otac Ivan.(vecernjenovosti)

Komentari

komentara

error: Content is protected !!