Iz pera Živoslava Stojanovića: Učiteljica Biserka (ili moj prvi tango u životu)

Živoslav Stojanović

Piše: Živoslav Stojanović

Bližio se početak školske godine 1957/1958 u mom rodnom selu Suvodolu kod Smedereva. S velikom radošću i nestrpljenjem sam isčekivao taj dan iako ni jedno slovo pre polaska u školu nisam znao, jer sam smatrao da će to biti kraj s nekim mojim drugim dotašnijim obavezama – svakodnevno čuvanje svinja.

Međutim, pogrešio sam, stare obaveze su obstajale, a samo su došle i nove, školske. Sada sam morao da ustajem još ranije, negde pre pet sati izjutra kako bih svinje čuvao bar do 07:30 i onda stigao na redovnu nastavu od osam sati. Slično je bilo i popodne posle završetka redovne nastave.
U maloj skromnoj seoskoj školi u Suvodolu tada je službovao bračni par Tošića (Žarko i Biserka) za koje sam znao da su iz Badljevice, sela oko 10km udaljenog od mog sela. Mene je učila i prvim pismenima me naučila učiteljica Biserka ili kako smo je skraćeno zvali Bisa. Bila je veoma draga, po nekada možda i stroga, ali veoma pravična. Živeli smo preskromno, praktično veoma siromašno. Glavni problem je bio šta ću obući za polazak u školu, jer garderobe praktično nisam imao. Ipak po maminom konstruktivnom predlogu roditelji su mi kupili kratke pantalone s tregerima, nekakvu majicu i plave tekstilne patike firme „Borovo“, tj. nekadašnje, predratne, veoma poznate firme „Bata“. Bože kakva je to radost bila za mene! Jednostavno u školu nisam išao, ja sam leteo…
Tokom septembra meseca te davne 1957. godine vreme je bilo prelepo, gotovo letnje. Moja garderoba je bila sasvim prikladna, a i škola mi je išla veoma dobro. Veoma sam brzo naučio prva slova i ono famozno „kosa tanka, uspravna debela“. Učiteljica Bisa mi je počela davati prve petice i ja sam zbog toga pucao od sreće. Međutim prvi hladniji dani tokom oktobra meseca i prve slane bili su za mene veliki problem. Postojeća garderoba nije bila dovoljna da me zaštiti od hladnoće pogotovu izjutra prilikom odlaska u školu.
Zato sam ispod kratkih panatlona počeo da nosim i neke mamine pamučne čarape braon boje, malo podvijene. Pregurao sam nekako taj oktobar mesec, ali novembar je za mene bio prava mora… Došli su i hladniji dani sa mnogo kiše i po nešto mokrog snega. Blata je bilo na sve strane, jer asfaltiranih puteva i ulica nije bilo. One „Borovo“ patike više nisam mogao da nosim, nego sam prešao na gumenjake, opanke piroćance…
Čarapa nisam imao, pa sam po predlogu oca noge uvijao u nekakve flanelske krpe, jer tako je nekada i naša slavna vojska činila, kako me je otac ubeđivao. Pantalone dugih nogavica nisam i dalje imao, a mamine pamučne čarape ispod kratkih pantalona nisu bile dovoljne da me zaštite od hladnoće. Zato sam ispod tih maminih pamučnih čarapa počeo da nosim svoje neke dugačke gaće, one prugaste, kao da sam bio zatvorenik nekog zatvora…
Dani su tekli, u razredu sam bio jedan od boljih učenika, verovatno i jedan od najboljih. Ali došao je jedan dan, za mene veoma porazan i razočaravajući koga i dan-danas pamtim! Naime toga dana, naša draga učiteljica Bisa je želela da nas nauči da igramo tango. Pevušila je nešto „jedan-dva“, pozivala jednog po jednog učenika i igrala bi sa svakim od njih. Pribojavao sam se da će i mene pozvati „na ples“ i preznojavao se unapred kako će ta lekcija izgledati. Moja bojazan nije bila bez osnova. Prozvan sam i ja …
Izašao sam „na scenu“ unapred osuđen na propast! I počela je predstava…. „jedan-dva“, najpre levo pa desno…. Moje krpe na nogama koje su trebale da imitiraju moje čarape počele su da oblizuju sveže olajisan daščani pod. Bile su nekako svetlije boje, ali zbog tog olaja ubrzo su postale veoma tamne. Deca su se grohotom smejala…
Mene je znoj oblivao sve više i više. Hteo sam da me nema, da u zemlju propadnem. Najveći problem je nastao kada su se te krpe odvezale, pa kada krenem levom nogom levo, a desnu približim levoj nozi, ona stane na odvezanu krpu, a ja onda posrnem i svoju dragu, pozamašnu učiteljicu Bisu povučem da padnemo zajedno… U učionici, tj. „na sceni“ je nastao opšti haos, dečji smeh, graja, podrugivanje, a ja umirao od stida i sramote… Pametna učiteljica Bisa je to naravno odmaah primetila i poslala me na mesto… Taj dan neću nikada zaboraviti, kao dan svog najvećeg poraza.
Na kraju prvog polugodišta, moja draga učiteljica Bisa nam je najavila preseljenje i svoj odlazak za Smederevo u neku drugu školu. To je za mene bio strašan gubitak, nisam mogao da verujem i bio sam veoma tužan. Tog poslednjeg dana prvog polugodišta školske 1957/1958 nas je upitala da li mi njeni đaci imamo neki katanac viška, trebalo bi da ona nešto zaključa. Ja, po običaju, prvi sam podigao ruku i dva prsta. Podigli su ruke i drugi đaci, ali ona je naravno odabrala baš mene i rekla mi da donesem katanac. U kući smo imali samo jedan katanac kojim smo zaključavali koš i magazu. Iskreno i praktično rečeno, ja sam taj naš jedini katanac ukrao od svojih roditelja i sledećeg dana ga odneo svojoj dragoj učiteljici Bisi.
Mislio sam, smatrao sam da sam morao nešto svoje da joj poklonim za rastanak. Ipak je ona moja draga učiteljica koja me je naučila prvim slovima, bez obzira što je nikada neću više videti. Šta sam naumio, to sam i učinio. Ali već sutradan, roditelji su primetili da našeg jedinog katanca nema. Stisli su me i pritisli i ja sam naravno sve priznao. Dobio sam tada dobre batine… Plakao sam satima… Međutim, moje suze nisu bile zbog batina, nego zato što se rastajem od svoje drage učiteljice. Osetila je to veoma dobro i moja mati i upitala me: „sine, plačeš li ti zbog batina ili zbog tvoje učiteljice?“ Bila je naravno sasvim u pravu. Predajom katanca, sredinom januara te 1958. godine bio je to i moj poslednji susret s mojom dragom učiteljicom Bisom. Ne znam da li je još uvek živa, a ako jeste voleo bih da zna da je i dalje pamtim i da je veoma cenim, volim i poštujem.

Komentari

komentara