Istinito kazivanje žene koja je pokušala ljubavnom magijom zavesti čovjeka: NE IGRAJTE SE SA VLAŠKOM MAGIJOM!

Ova priča nastala je po kazivanjima koje su zabilježili Zlatimir Pantić iz Štubika kod Negotina u svojoj zbirci priča „Tako je bilo očiju mi“ i Milanče Marković iz Velike Plane u zbirci „Senovite priče“.
Istinito kazivanje žene koja je pokušala vlaškom ljubavnom magijom zavesti čovjeka do koga joj je stalo, završilo se gotovo tragično po nju. Roditelji su joj insistirali da se uda za izvjesnog Milisava, jer je poticao iz dobrostojeće porodice, ali on joj nije bio po volji. Ona je bila do ušiju zaljubljena u Žiku, mladog i zgodnog seoskog mangupa. Toliko je bila opsjednuta njime, a on je nije primjećivao. Za svoju čežnju potražila je spas u vlaškoj ljubavnoj magiji. Ali je sve pošlo naopako.

„Prođe proševina, pa svadba, pa pođani, pa sve po redu. Legnem ja sa Milisavom, al’ nije to to! Boli men ona rabota za njega. Poslije se on požalio kod tašte, a ona mi pod onom jabukom zaprijeti. Ajd’, pristanem ja i na to, al mi duša nije s njim. Sve ja mislim na moje momče i trzam da ostavim Milisava i da nađem čovjeka koga volim.

A voljela sam Žiku Persinog. Mlogo. Ja trčim za Žikom, a čovjek ne zna za to. Tako legnem s ovem bilmezom od Milisava, a men’ u glave sve onaj Žika. I rješim ti ja, kuku mene, da se požalim baba Mandaline! Bile smo tako naše i dobro smo se slagale.

Vidi baba moju muku!

S prva me odvraćala od toga, te poslije na kraju rješi da mi pomogne. Prati ona mene kod jedne Ciganke u Braćevac, pored Timoka, i kaže mi da ju objasnim šta je i kako je i da mi napravi neke čini da me zavoli taj Žika Persin, inače ću da umrem!

Nađem ja nju odma kako sam došla tamo. Ispričam ja njojze moj slučaj, a ona se smije ka lud na brašno i vidim nešto zadovoljna i raspoložna. Kaže, stvar će lako da uredimo, samo mora da padne jedan dukat za čas. Skinem ja nisku od guše, pa otkinem jedan dukat i turim pred nju na astal.

Najprije ona men’ nešto prebaja a poslije mi ispriča tri radnje koje treba da obavim, pa da Žika bude moj. Još mi kaže da bi bilo mlogo dobro da imam još tri dukata da mi ušije u jedno maramče, pa da to stavljam pod jastuk kad spavam. Dok je one dukate ušivala u maramče, ja sam morala da gledam na istok kud izlazi sunce i da mislim sve na Žiku. Krenem ja poslije natrag u Štubik, i nemam kad da čekam, nego još prvo veče oću ono da isprobam.

Čim je onaj nesrećnik Milisav zaspao, i djeca se primirila, a ja ajd’ polako, pa ajd’ polako naprstački u pomrčinu. Odvučem se do potoka, tu u blizine, nađem de je imalo brvno preko njega, i svučem se gola, ka što mi ona Ciganka kazala.

Uleznem ja onako gola pod vodu i počnem da tražim tri belutka. Kad ji nađem, moram s lijevom rukom da ji uznem i da se s njima prepnem na sredinu brvna. Tako i uradim. Na sred brvna je se okrenem ka zalasku sunca i razvičem se jako, kolko mogu: KAKO SUNCE ZA GORU, KAKO VILE U GORU, TAKO I MOJE ČINI ZA ŽIKOM OTIŠLE! KAD GA STIGNU DA SE SJETI MEN’, KAD…(Cijelu bajalicu ne objavljujemo radi moguće zloupotrebe).

Poslije toga preko glave prebacim jedan belutak, pa sve tako do tri puta, dok ne isfrljam sve one beluce. Pa se poslije okupljem cijela, ispljuskam se pošteno u one ladne vode, pa ajd’ u krevet.

Kad bilo ujutru – ONO NIŠTA! Iziđem ja na put, prošvrljam do ćuprije, sve mislim ću ga skobim negde, al’ oćeš ovu moju: nema nigdje nikoga!

Još istu noć otidem ja jopet kod brvna pa ponovim sve ono od prošli put, sve tako gola i razvezane kose.

Čim sam to završila, a ja odma na drugu radnju. Odprilike do dva sata treba da obiđem tri kladenca sa koje otiče čista voda. Tako, u jedan krčag el flašu pomiješam vodu s ta tri kladenca, pa poslije pred zoru dođem kog nekoga gnjezda sa malim tičićima. S tom pomiješanom vodom počnem da prskam one tičiće u gnjezdu i pričam, da se ori cijela šuma: KAKO SE VAŠA MAJKA OKO VAS VILA, TAKO SE I ŽIKA PERSIN …(Cijeli tekst bajalice ne objavljujemo radi moguće zloupotrebe).

Čim sam i ovu radnju obavila, a ja ne bi lenja, nego ajd’ i na treću, dok još ima lečke vrijeme do svanuća. Treba da prođem pokraj groblja, pa me čisto vata stra, ali kad se mora… Stignem ja, tako, baš u svanuće, na groblje i odma, ka bez duše, izvadim klješte iz kese i pravo kod jednoga krsta.

Odjedanput dunu neki vjetar! – dal vjetar, el kuj moj, ne bi znala. I tako uvati me neki ladan stra, pa sam se stegla od ladnoće i od ove moje čudesija! Ali u tom strahu ja radim moj poslo, pa makar crkla na mhestu! Onem klještama vadim jedan jekser iz krsta, pa iz flaše što sam je ponijela, sipljem vodu niz taj klin, a sve to preko glave onog mrtvaca, i pričam bajalice (Tekst bajalica ne objavljujemo radi moguće zloupotrebe).

Kako ja ovo izgovori i kako zakorači da prejašim ona grob i pođem kući – zviznu neka oluja ka bič, pa sve oko moe glave. Poče i da se razdanjue, al’ nema živa duša da vičem u pomoć. Podigli se bre đavoli kolko i zemlja drži, pa svi uglas viču, deru se, kreče, mjauču, kukumavče, vrište…Kad se dovuko do prve kuće, tu kod Slave, zalaja kuče i u isto vrijeme izađe sunce, i u taj ma’ prestade ova jurnjava i pcovanje!

A kod kuće – svi se digli i traže men’, a ja i ispričam da me cijelu noć bolio koram i grbina, pa nisam mogla da spavam nego sam ladila čelo na kladencu. Niki me za to više nije ni pitao.

 

Skidoše me, pa navališe

Čim zađe sunce i poče da se smračinje, ka kroz san ču onu vrevu i onu galamu od noćas. Ja odma vido šta će da bude, pa kažem mojima: zabole me jopet koram i podgrudi, pa ću malke da prilegnem u moe sobe dok vi zgotvite večeru.

Kako se ja zavuko pod ponjavu, ona i buka stiže u avliju, a neki bradati, čupavi i dlakavi do pojasa otvoriše vrata i uđoše kod men u sobu. Jedan od nji mi kaže da odma iziđem u avliju, traži me, kaže, Žika Persin koga sam zvala cijelu noć i molila se đavolima da ga pronađu i dovedu. Sad su ga doveli i on me čeka ses izdrvljenim paljenikom – podigo ga i čeka da ja iziđem. A ja kuj me tero to da radim!

I morado ja da iziđem kod nji, i ima šta da vidiš – puna avlija, ka da su pođani došli! Ne znaš kuj ima veću bradu i kuj od koga gori. I svi to nakrutili đoke, smiju se i primiču mi se. A u sredine te gužve – onaj Žika, koga sam zvala i trčala za njim, izdrljio najveći palavrtak i vitla njim ka ses kocom!

A usred te gomile dlakavi đavola i grozota, poče da se okuplja orkestar, jopet od njini ljudi! Žika Persin, poznavam ga dobro, ka i teb’ sad, dođe blizu men ses onem stojkom ukrućenim i kaže da svi čuju: ČUJEŠ DANO, DUŠU SI MI IZELA SES MOLBAMA I ŽALBAMA. CIJELU NOĆ SI ME JURILA. I BAŠ SI SE NAMERAČILA DA ME ISKIDAŠ I ZADAVIŠ. SIT SAM JA SVEGA ALI TEB’ SAM DOŠO DA ISPROSIM I DA SVADBU TJERAMO!

Odjedanput, na Žikinu komandu, oni ti skočiše na mene, svukoše mi ono malko dreje i frljiše i negdje u trnje. Gurnuše oni men u to njino kolo, te morado da igram, onako gola, bez ćipice na men’.

Bre, trajaše to oro i veselje do pred zoru. Izdrndaše me oni svi po redu i kuj kolko teo i šta teo to mi radeo, da prostiš. A moj Žika samo gleda izdalje i kebelji se.
Kad bi u svanuće, ona gamad se pokupi i bez riječi i glasa izgubi se negdje. Naposlijetku bješe Žika. On se obrte i reče: Dano, ovako će da te obilazimo do devet večeri. Taki je naš zakon i propisi. I mi nekome polažemo račun. I men su ovde pratili, ne bi ja samovoljno došo. A ti, ako misliš da se spasavaš od ovi bezobrazluci, nemoj da bježiš, jer da pobjegneš ne možeš. Svud će da te nađemo i još grđe da te kaznimo. Nego čim sunce izađe, ti da ideš kod one Darinke u Kovilovo, pa nek ti vrne vratak i nek kroz bajanje zamoli naše starješine da te ostave. El ti si pomiješala činje od tri sorte za jednu noć. To se nikad tako ne radi, nego se uzme po jedna radnja za svaku noć. Nikad činje ne smiješ da miješaš. A najbolje bi ti bilo da od ovoga digneš ruke, i da čuvaš čovjeka i da rađaš djecu!

A kad dobiješ vratak, ti s njim prskaj kuću, sve u kuće i oko kuće, cijelu avliju, obor, štalu, živinu, koš i sve što imaš. Tako do devet večeri, pa poslije mani, al’ nemo’ da budeš lijenja i kukavica pa da jopet navučeš belaj i muku i teb i tvoe kuće. I ode on…

Zora zarudila i moji počeše da se dižu, a ja put pod noge – pravac Kovilovo, kod Darinke. Sad moram ove žene sve da kažem po redu, da priznam, neću da vrdam izokolo.

Ispričam ja njojze sve kako je bilo, ona ti se zgranu od čuda i nevjerice. Kaže, mogla sam i glavu da izgubim, mogli na mrtvo da me umore. Kad se činje naprati na nekoga s namjerom da ga zakovrlje, tu ti nema života! A kod men je druga rabota, el sam ja htjela sve odjedanput i što prije da zaimam toga pustinjaka od Žike.

Prebaja mi ona više put u one vode i sa onem šta sam sve odnijela, pa me isprati da idem. Još mi reče da svrnem do nekoga namastira, da mi pročitaju molitvu protiv đavola. Sigurnije je, el Bog uslišava molitvu pokornicima i pokajnicima, a ja sam riješila sve da priznam i izvučem glavu.

U te sikiracije pođem ja kući. Uvečer učinim sve onako kako mi Darinka kazala, a tako sve do devet večeri. I vidim ja sve prestalo – ka da ništa nije ni bilo! Fala Bogu kad sam i ovako prošla!“