Dragan Jovićević, autor knjige o vampirizmu: Napaćene duše se povampire!

Pre Poslednje kapi imao sam još dve knjige na slične teme, 2010. godine sam objavio “Krugove i kletve” o japanskom horor filmu, a 2014. “Izgubljene svetove srpskog filma fantastike” o fantastici u srpskom filmu sa Jovanom Ristićem…

U brojnim istraživanjima možete jasno da vidite da su vampirenja bila svedočena kod onih ljudi koji su za života bili tzv. nemirne duše. Bili su namučeni nekom patnjom, koja im ni za života nije dala mira a nije im dala ni nakon toga. Taj nemir koji ih je morio, probudio bi ih i drugi put, nakon upokojenja. E to je vanredan motiv, za koji verujem da koliko god ga primera kopirali toliko je osoben i moćan da će da preživi sve vekove. I zato će vampiri u popularnoj kulturi imati uvek istaknuto mesto.

Dragan Jovićević kulturom se bavi već skoro dvadeset godina kao novinar, urednik, pisac, filmski kritičar i scenarista. Urednik je rubrike kultura u NIN-u i već godinama angažovan u organizaciji FEST-a. Za Auru je govorio o svojoj posljednjoj knjizi “Poslednja kap”. Knjiga je svojevrsna saga o vampirima. Ko su vampiri, postoje li uopšte, zašto se neko povampiri a neko ne…saznajte u nastavku.

AURA: Iako ste Vi na javnoj sceni odavno, u žižu javnosti Vas je lansirala knjiga “Poslednja kap”. Ko je zapravo Dragan Jovićević?

– Studirao sam Muzičku akademiju i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, radio za domaće i strane časopise, objavio više hiljada tekstova na društvene i kulturne teme u domaćim i stranim časopisima. Bio sam u organizaciji preko 30 festivala, pisao sam scenarija za filmove, pripremam jedan dokumentarac i jednu seriju trenutno, a doktorat odbranjen na FDU o žanrovima u srpskom filmu biće objavljen dogodine. Trenutno sam urednik kulture u NIN-u. “Poslednja kap” je moja treća knjiga, koja je svetlost dana ugledala sredinom prošle godine i izazvala dosta interesa. Pre Poslednje kapi imao sam još dve knjige na slične teme, 2010. godine sam objavio “Krugove i kletve” o japanskom horor filmu, a 2014. “Izgubljene svetove srpskog filma fantastike” o fantastici u srpskom filmu sa Jovanom Ristićem…

AURA: Poslednju kap zovu postapokaliptičnom fantazijom. Šta nam Vi možete reći o ovoj knjizi?

Moja priča je prije svega ljubavna. Lično volim melodrame. Smatram da ljubav može da pobedi sve, pa i smrt samu. Zato sam u centar zbivanja stavio dvoje ljudi koji se vole, ali koji su osuđeni na propast. Osuđeni su jer je svet koji ih okružuje u ratu, potpuno razoren jednim zemljotresom, koji je uvek čovečanstvo u večni sukob između ljudi i vampira. Ljudi je na zemlji sve manje i manje i oni koji slučajno prežive moraju da se pokore vampirskoj rasi. Moji ljubavnici to, međutim, odbijaju. I zato su svesni da im se kraj bliži. Ali istovremeno, spremni su da se bore do poslednje kapi… Negde sam pročitao da pisci izbegavaju da pišu akcione scene, jer su teške za opisivanje i više pripadaju mediju filma. Kao neko ko je studirao film, vrlo dobro znam šta je pokret u kadru, te je moja odluka pri razvijanju priče bila da zapravo roman bude ispunjen žestokom akcijom od početka do kraja.

Takođe, ja vrlo često eksperimentišem pri pisanju, što sam tek u romanu, kao dužoj formi, obilno koristio. Smatram da pisac tako mora da iznađe neku osobenost. U mom slučaju, to su takozvane pronevere žanra. Vrlo često priču koja bi po svojoj dramaturgiji pridala jednom žanru, ispričam u drugom. Na primer u mojoj nagrađivanoj priči Ubica, jednu klasičnu porodičnu tragediju ispričao sam u stilu trilera. Drugu priču Sorta, koja je u osnovi horor, napisao sam u stilu novinskih izveštaja i dnevničkih zabeleški. Jedan od mojih novih rukopisa napisan je u stilu kung fua! Dakle, ja volim žanr i volim da eksperimentišem sa žanrom. Uvek sam smatrao da je u poznavanju i pristupu žanru najveće autorstvo.

AURA: Odakle uopće interes za jednu ovakvu temu?

Vampiri su apsolutno najintrigantnija bića svih svetskih folklora. Ima ih u svim verovanjima, takođe postoje i brojne modifikacije. Lično, oduvek su me interesovala mitska bića kroz filmove, romane, eseje. Smatrao sam da je Drakula Brema Stokera daleko najbolji roman ikada napisan, koji je «preživeo» godine, čita se i danas u dahu i daluje vrlo sveže i originalno. Dakle, jedna mistična priča mu je dala večni život, baš kao i svim vampirima.

Motiv vampira bio je izuzetno čest kasnije u knjigama, potom i u filmovima, a u novije vreme u serijama posebno. Ispisane su stranice i stranice, snimljeni metri i metri filmske trake. Međutim, kada saberete sve uvek ćete dobiti isto – koliko god se autori trudili da budu drugačiji, da na što svežiji način priđu motivu vampira, uvek bi se vraćali onim dobro poznatim «klišeima» – vampir je ipak smrtan, ubija ga glogov kolac, on je neživi mrvac, boji se krsta ili belog luka, i uvek postoji ta jedna sitnica koja ga onespokojava u drugom zemaljskom životu.

Svojim romanom Poslednja kap hteo sam da istražim, zapravo, zbog čega vampir ne prestaje da intrigira i pored svih dobro znanih klišea o njemu. Stoga je moja priča vrlo jednostavna – radnja je smeštena u postapokaliptično doba u kome je jedan snažan zemljotres sve razorio. Međutim, isti zemljotres, koji je potresao zemlju razbudio je sve dotad umrle, koji su počeli da haraju. Vampiri tako uspostavljaju hijerarhiju i gospodare svetom. Kroz tu hijerarhiju, ja sam se pozabavio upravo svim tim klišeima koji uvek prate vampire. I zaista – koliko god da sam se trudio da budem inventivan i drugačiji, glogov kolac i odsecanje glave su bili neminovnost. I verujte, silno sam se zabavio pišuću ovu priču.

AURA: Vjerujete li Vi da vampiri postoje i ako da, gdje bi ih se sada moglo “sresti”?

Kao što je dobro poznato, vampir je verovatno jedino mitsko biće čije je postojanje i ozvaničeno. Iako postoje brojni dokazi i ranije, u 18. veku, jedna austrougarska komisija bila je poslata iz Beča da istraži zbog čega u selima u centralnoj Srbiji vlada uverenje da mrtvi ustaju iz grobova! I zaista, izveštaj komisije koji je tada protutnjao Evropom tvrdi da su u iskopanim grobovima zaticani pokojni čija su tela bila u neraspadnutom stanju, sa svežom krvi oko usana, a za koje su njihovi bližnji tvrdili da ih noću posećuju. Tako nastaje potpuna fama za vampirima, od najzabačenijih sela do kraljevskih dvorova.

Vampiri postaju hit tema u 18. veku, što je meni bilo posebno zanimljivo da, takođe iskoristim u romanu. Samo sam zamišljao kako tada, u svetu bez štampe a kamoli masovnih i elektronskih medija, jedna takva tema zauzima centar pažnje. Istovremeno, zahvaljujući tom izveštaju, vampir postaje prva srpska reč koja ulazi u sve jezike sveta i u Oksfordskom rečniku i dalje se vodi kao jedina naša reč koja je tako direktno ušla u engleski jezik. Kasnije, taj izveštaj postaje opsesija mnogih…

Naučnici su pokušavali i pokušavali da objasne šta se zapravo dogodilo u Kisiljevu, selu u kome je zabeleženo tako masovno vampirenje. I zaista tumačenja su brojna, ali nijedno tako ubedljivo kao priča o tome da su ljudi prosto započeli svoje druge živote…

Ja sam u romanu krenuo od intrige da su vampiri zapravo svuda oko nas! Da, oni zaista postoje, jer ne vidim nijedan razlog zbog čega ne bi postojali. Oni su se samo razvili zajedno sa svetom koji je napredovao i u tehnološkom i u intelektualnom smislu. Tako su se vampiri infiltrirali među ljude. Oni imaju i dalje isti cilj koji su oduvek imali – da piju ljudsku krv. Stoga vampir može biti svako biće koje vam oduzima životnu energiju, koje je isisava i uživa u tome da vas gleda kako slabite. Ali, vampir je i onaj ljubavnik koji u velikom stilu oduzme dah pri prvom pogledu. On daje novu životnu krv. Setite se kako je to lepo postavio upravo u adaptaciji Drakule Frensis Ford Kopola, u jednoj vrlo osobenoj sceni… Drakula dolazi iz Transilvanije u London da bi pronašao Minu, i ona biva očarana ne znajući ni sama čime, niti kako, niti zbog čega. U njoj se desila ta transformacija, i bila je spremna da je vampir preobrazi i učini sebi ravnom.

Ako me pitate za vampira kao demonsko, mitološko biće, mislim da je danas popularna kultura potpuno preuzela mit o vampiru, i u mnogo primera ga je i uništila. Pogledajte samo Vampirske dnevnike! To je nešto poput serije Beverli Hils, s tom razlikom što nekoliko glavnih likova ima tek po koju vampirsku karakteristiku. Vampiri su danas bliski ljudima. Oni više ne moraju da se transformišu, da šire krila ili puštaju zube. Ljudi su ih privoleli i u potpunosti prilagodili svom liku.

AURA: U opisu knjige stoji kako je riječ o novelizaciji istoimenog kratkog filmskog ostvarenja nekolicine beogradskih entuzijasta. Znači, knjiga je nastala na osnovu filma i…vaše mašte?

Upravo tako! Priča mog romana nastala je tokom rada na istoimenom filmu Miroslava Lakobrije, po scenariju koji smo napisali zajedno Dušan Bulić i ja. U pitanju je kratki film od 11 minuta, na kome sam sem scenarija bio i koreditelj. Kada je doživeo premijeru 2011. godine, taj kratki film je bio na više desetina međunarodnih festivala. I svi su pitali zbog čega nismo radili dugometražni film! E ja sam onda seo da pišem scenario za celovečernji film, međutim tada sam shvatio da bi to jedva podržala i visokobudžetna holivudska produkcija. Lakobrija i Bulić su me podržali u nameri da, umesto scenarija, napišem roman, jer kao dobri prijatelji oni vole moja spisanija. Dotad sam uglavnom bio pisao eseje, kratke priče i istraživačke radove. Ne mogu da kažem da me nije interesovao roman, međutim nisam bio načisto da li bih ja to mogao i kako bi to izgledalo. Znate, kod takvih stvari sumnja uvek postoji…

Uglavnom, kada sam počeo da pišem nisam mogao da se zaustavim. Prva ruka romana bila je gotova za desetak dana intenzivnog rada! Sve ideje o kojima smo nas trojica pričali tako su dobila jedno jedinstveno uobličenje! I tako je moj roman, istovremeno, postao prva novelizacija jednog filma kod nas, što je u jednom trenutku bio veliki trend u svetu da se po filmovima pišu knjige! Naravno već naredni rukopisi biće nešto sasvim drugo. Sada, kada sam probio taj «led» pisanja prvog romana, koji je pritom postigao veliki uspeh, okuražio sam se za dalje! Naravno, svaki sledeći rukopis nosi dodatne stege i probleme, ali pisanje za mene je «slatka muka».

AURA: Zašto se neko povampiri, a neko ne? Ima li u tim pričama mjesta o nekrštenim dušama, sahranama “mimo običaja” ili nekom drugom uzroku?

Postoji mnogo objašnjenja. Ona takođe zavise i od folklora. Vampirsko telo se razlikuje od verovanja do verovanja. Međutim, ono u šta sam ubeđen jeste da, baš kao i pri prvom rođenju, ni drugi put čovek (nakon smrti) ne bira da se ponovo rodi. To je osobeno prokletstvo koje je vrlo individualno. U brojnim istraživanjima možete jasno da vidite da su vampirenja bila svedočena kod onih ljudi koji su za života bili tzv. nemirne duše. Bili su namučeni nekom patnjom, koja im ni za života nije dala mira a nije im dala ni nakon toga. Taj nemir koji ih je morio, probudio bi ih i drugi put, nakon upokojenja. E to je vanredan motiv, za koji verujem da koliko god ga primera kopirali toliko je osoben i moćan da će da preživi sve vekove. I zato će vampiri u popularnoj kulturi imati uvek istaknuto mesto.

Moj vampir u romanu u jednom trenutku kaže da ni njima samima nije jasno što ih ljudi toliko vole i što ih ne puste na miru u smrti. Kaže pritom – mi vampiri smo izmišljali svašta i vukodlake i trolove i demone, ali ništa nije vredelo, ljudi su nas vampire prosto obožavali. To je naravno duhoviti momenat ali i dobra referenca da sam motiv vampirenja nije slučajan. On za zapravo neuništiv, i stoga sam lično verovao da, zapravo, uopšte nije izmišljen.

AURA: Kakvo je Vaše stajalište o vukodlacima, zombijima i dr. “srodnicima” vampira – kada govorimo o ”onostranom”?

Ja zaista verujem da ljudski um nikada nije bio toliko razvijen da bi zamišljao i izmišljao tako slikovita bića, čudovišta i onostrane prikaze kakve imamo ne samo mi, već i narodi širom sveta. Dakle, nikada ni u jednom trenutku nisam odbacivao mogućnost da onostrane sile postoje, jer – kao i u slučaju vampira – ne vidim razlog zbog kojeg ne bi postojale.

Pitanje je samo kako se mi odnosimo prema njima. Moj roman je i baziran na ideji – okej, čovek je toliko pisao o vampirima, toliko ih u filmovima i serijama prizivao, priželjkivao da vidi i šta bi zaista uradili kad bi se susreli sa vampirom! Kako bi ljudski um odreagovao na biće onakvo kakvo znamo iz, recimo, Kadijevićeve Leptirice? To je klasičan motiv vampira demona u priči koja dotiče ontološki horor, momenat kada i sami shvatate da je zbog jedne pojave čitavo ljudsko ustrojstvo ugroženo!

Isto je pitanje i sa drugim mitološkim bićima. Ako bih se ja, kao istražitelj onostranog, usudio da po selima istočne Srbije tražim vukodlake, šta bih uradio da ih zaista nađem!? A nema razloga da ih ne bude… Kao dete a i do danas, naslušao sam se divnih priča o onostranom upravo u neurbanim delovima Srbije. Te priče su ispunjene jezom i žestinom, ali sve imaju taj lirski karakter. I sve su ih pričali ljudi, uvereni da su se u životu zaista susreli sa bićima poznatim samo u mitologiji! Ni u jednom trenutku nisam sumnjao da je i zaista tako. I niko me ne može uveriti da su ta bića proizvodi njihovih fantazija ili unutarnjih strahova. Ne, fantazmi i strahovi su posledice susreta sa onostranim, što je logično i normalno. Sasvim sigurno, jedna od mojih budućih knjiga biće sastavljena od tih priča. Njih već dugo sakupljam i trudim se da ih ispričam u što realističnijem ključu. Dakle, ponovo jedno poigravanje sa formom i žanrom.

AURA: Kako se odbraniti od vampira/vampirizma, gdje ne ići da bi ih se izbjeglo i kako vampir izgleda, ako bi ih probali opisat? Šta im je cilj, sresti prvu žrtvu, koga bilo, prestrašiti ga, isisati mu krv ili ga ubiti ili naći nekog koga su poznavali i prije zagrobnog života?

Mi smo zapravo nemoćni u odbrani protiv vampira. Možemo ga odbiti na neko vreme, ali ga se nikako ne možemo rešiti. Ukoliko vas dotakne, vampir vas nikada ne pušta. Vi ste obeleženi tako za čitav život. E sad tumačite ovo i u bukvalnom i u prenosnom smislu. Dakle, ukoliko je neko rešio da vas uništi, učiniće to ne kajući se. Ukoliko ste vi rešeni da otkrijete kako vampir izgleda, neće se otarasiti tog lika više nikada.

Telo vampira je vrlo specifično i vrlo često do detalja opisano u literaturi. Njegova koža je tanka i proziru se na njoj vene. Njegove su oči svetle i svetluckaju u mraku. Njegovi se zubi šire baš kao i zenice prilikom napada na žrtvu. Postoje žrtve koje napadaju kako bi se prehranili i žrtve koje napadaju kako bi «produžili» svoju rasu. Ma koliko seksualan kao lik bio, vampir nije plodan i nemoguće je da prirodnim putem nastavi lozu. On se razmnožava u takozvanoj deobi krvi, prilikom ugriza žrtve i potonjeg darovanja sopstvene krvi. Ukoliko to ne uradi, žrtva umire. Ukoliko uradi, dobija svog potomka. I tako u nedogled…

AURA: Je li Drakula bio vampir?

To je zanimljivo pitanje. Drakula je bio vojskovođa vrlo surovih principa i životnih stavova. Postoji priča da je on svojim žrtvama isisavao krv… Međutim, istoričari tvrde da je to radio kako bi pokazao dominaciju nad pobeđenima. S druge strane, postoje zapisi da mu je krv protivnika davala snagu u daljoj borbi. Međutim, upravo njegov nekonvencionalni život i njegovo tako surovo vojevanje – koje je uključivalo nabijanja na kolac i odsecanja glava, što će mnogo kasnije postati nazaobilazan motiv u vampirskim romanima i filmovima – ukazuju da su mnoge istinske činjenice zapravo zauvek skrivene. Ta dodatna mističnost davala je dovoljno da se splete čitav niz veličanstvenih a zastrašujućih priča. Jer ponekad, verovanje je daleko jače i snažnije od onoga što je stvarna činjenica i znanje. Moć podsvesti je daleko jača. I naročito efektna u vampirskoj literaturi i na filmu.

AURA: Kako je nastala praksa probijanja vampirskog tijela glogovim kocem?

U strahu da ne počnu ustajati iz grobova, ljudi su za dno kovčega zakucavali one za koje su vjerovali da će se povampiriti. Prvo se kolac pojavio kao sredstvo likvidacije, a kad se razbuktala vampirska epidemija, početkom 18. vijeka, u Austrougarskoj monarhiji nastaje vrlo popularan trend ekshumacije mrtvih, odsijecanja glava i probadanja srca glogovim kocem.

AURA: Imate li Vi neku hamajliju koja Vas štiti od uroka, vampira…?

Samo krst.  Vjerujem da je to dovoljno.

Vampiri porijeklo vuku iz Srbije!

AURA: U emisiji “Galileo Mystery“ koja se bavi pojavama na granici mogućeg, njemačka TV kuća „ProSieben“, svojevremeno je emitirala prilog o vampirima. Prema tvrdnjama autora priloga, 1731.godine u mjestu Međeđa kod Višegrada zabilježen je jedan od najranijih slučajeva vampirizma. Sve je počelo iznenadnom smrću čak 14 ljudi. S obzirom da smrtnim slučajevima nije prethodila nikakva bolest mještani su ih pripisali vampirima. Navodno su u namjeri da se uvjere u svoje tvrdnje nakon nekoliko dana otkopali grobove i u njima pronašli netaknute leševe! Pominjete Kisiljevo, kažete da je vampir srpska riječ…ako vampiri postoje, zašto baš iz Srbije vuku porijeklo? Šta je sa drugim geografskim lokacijama? Kako biste opisali fenomen usksnuća općenito, ali i njegovo širenje? Šta vampiri zapravo žele, po vašoj knjizi ali i mimo knjige?

Sve što ste naveli je tačno! Vampir se pojavljuje u brojnim verovanjima, različitih religija. Imamo novozavetnu priču o Isusu koji vraća mrtve u grobove (koji je kasnije i sam uskrsnuo, ali se vazneo na nebesa, što je sasvim drugi motiv i priča)…

Pojavom tog fenomena u Srbiji u 18. veku, vampir konačno dobio svoje ime… Ne zna se etimologija te reči, verovatno je kompilacija srpskih, grčkih ili turskih kovanica, ali je preko srpskog jezika reč vampir ušla u svetske rečnike. Postoje brojni rani zapisi i pre Kisiljeva i bečke komisije. Ja sam samo naveo taj jedan od pre 2000 godina, ali suštinskih mnogi drugi su ostali na nivou usmenih predanja.

Postoje na Dalekom istoku, filipinska, japanska i kineska predanja su puna živih mrtvaca, to je neraskidivi deo tamošnjih folklora. Kisiljevo u Srbiji postalo je samo paradigma, osobeni «informer» svetske javnosti da i živi mrtvaci mogu da hodaju zemljom i da čak dobro izgledaju! Činjenica da su njihova tela netaknuta bila, pa su čak neki od njih izgledali bolje neko za života, bila je dovoljna da se  u tadašnju gotsku literaturu uvede lik renesansnog vampira ljubavnika, aristokratkog gospodina! Ili gospođice, kako je to uradio Le Fanu u svojoj veličanstvenoj Karmili.

Po mojoj knjizi, vampiri su dobili ono što žele – apsolutnu dominaciju nad ljudima! Vampiri su svi oni koji nam isisavaju energiju, vampiri su oni koji nam daju drugi život, otvaraju nove vidike. A takvih ljudi je danas veoma mnogo… Vampir kao lik apsolutno je dominantan u popularnoj kulturi, na internetu naročito!

(E. K./aura.ba)

Komentari

komentara

error: Content is protected !!