Bolna priča Enise Z. iz Zvornika, koju je iz kandži sihira izvukla Amina Minela: DUŠMANI ĆE OPROSTITI SVE, OSIM USPJEHA!

Nakon daidžine kletve ništa mi nije išlo od ruke. U početku povremeno, a onda sve češće sam dobijala napade gušenja, počela sam da mrzim samu sebe, plašila se vlastite sjenke, a za svaku sitnicu bih planula i plakala. Čini mi se da su me i zidovi na poslu ili u stanu gušili… Život mi je bio bezvrijedan. Nafaka se počela topiti i u Njemačkoj.

Kada se osvrne na život iza sebe, 38-godišnja Enisa Z. rodom iz Zvornika, a nastanjena i zaposlena u Njemačkoj, će kazati da je sve što je stekla postigla sa „svojih deset prstiju“. Uspjela je pobijediti samu sebe i isplivati iz ponora beznađa i gladi. A imala je uistinu težak život u mladosti. Kada priča o tim vremenima kazat će:

„Nigdje nema džabe hljeba. Niko te neće nahraniti ako si gladan.

Priča to iz vlastitog iskustva. Kao dijete u ratnim i poratnim godinama, kaže, bila je i gladna, i žedna i željna svega. Te slike kada je u izlogu gledala čokoladu, bonbone, banane… a nije imala novca za njih, nikada neće zaboraviti, a onda uz široki i glasan smijeg, kaže:

„Znate li šta sam uradila kada sam prvi put zaradila svoje pare? Otišla u trgovinu i kupila deset čokolada!!!

Zemljak, kao brat

Sudbina je odvela u Njemačku. I tamo je, kaže, stigla kao izgubljen slučaj. Niti je znala jezika, a nije poznavala nikoga. Poput muhe bez glave skitala je gradskim ulicama, sa ljudima se sporazumijevala prstima, očima, nogama…

„U pekari sam pokazivala prodavačici na kiflu, kada mi je iza leđa prišao u pomoć jedan zemljak, naš Bosanac. Pitao me šta želim, odakle sam… Sve mu ispričam, a on me odvede do jednog restorana da perem suđe. Dobila sam smještaj, hranu i finu platicu.

Nikada tom Damiru, mom zemljaku, neću zaboraviti njegovo dobro djelo, pružio mi je ruku kada mi je bilo najpotrebnije. Od tada je on moj brat, jer rođenog nemam.

Malo pomalo, Enisa je počela uživati u plodovima svoga rada. Na radnom mjestu je brzo stekla simpatije.
„Bosanke su u Njemačkoj cijenjene radnice. Takva sam bila i ja, nije mi bilo ništa mrsko raditi; prala sam suđe, gulila krompir, brisala podove… Šef mi još povećao platu.

Pola godine kasnije Enisa je, kaže, bila „hadžinica“. Nešto je uštedila novca, kojeg je namijenila rodbini u domovini. Prvih nekoliko slobodnih dana „spojila je s vikendom“ i zaputila se u rodni kraj. Srce skoro da joj nije iskočilo od radosti.

„Lijepo su me dočekali, bilo im je drago što sam se snašla, blagosiljali su na darovima, ali i ismijavali se mojim žuljevima i posjekotinama na rukama. Njima je bilo smiješno to što ja u Njemačkoj ustajem u pet, a izlazim s posla iza ponoći. Nisu znali da ja radim po dva posla, da bi eto i njima pomogla.

Dajidžine kletve

Nastavila je Enisa u Njemačkoj da radi i štedi. Svake godine je dolazila na odmor u domovini. Prvu ušteđevinu je uložila u kupovinu placa u rodnom Zvorniku, a nakon toga i automobil. Svih tih godina bila je „Majka tereza“ rodbini; finansijski ih pomagala, čak im i otplaćivala kredite.

„Nije mi bilo žao, jer znam da nije lagodan život u Bosni. Ali, čovjek se uči dok je živ. Ja sam najveću lekciju naučila nakon što sam počela graditi sebi „krov nad glavom“. Izgleda da su mi taj plac i kuća koju sam sagradila samo donijeli nevolje, sve mi je krenulo naopako.

Cijeli svoj život je Enisa posvetila borbi za sigurniju sutrašnjicu; zapostavila je izlaske, privatni i emotivni život. A godine su brzo prolazile…

„U jednom trenutku sam se uhvatila za glavu; sagradih kuću, plaćam novcem ljubav svoje familije, a ja ni druga, ni djeteta.

Presudni momenat bio je kada mi je daidža zatražio 1.500 eura da kupi sinu automobil, koje bi mi on vraćao u ratama. Prije toga sam mu otplatila jedan kredit. Odbila sam ga, jer stvarno tada nisam imala ušteđenog novca. On je pobijesnio, počeo je da histeriše, galami, a onda i da kune. Pamtim njegove kletve „Da bogda se ubila u toj kući i živa se zakopala od muke“.

Nisam vjerovala u moć njegovih kletvi, iako su me boljele. Kasnije ću kod Amine Minele, duhovne iscjeliteljke iz Tuzle, da je uzročnik mojih skoro dvogodišnjih muka.

„Nakon daidžine kletve ništa mi nije išlo od ruke. U početku povremeno, a onda sve češće sam dobijala napade gušenja, počela sam da mrzim samu sebe, plašila se vlastite sjenke, a za svaku sitnicu bih planula i plakala. Čini mi se da su me i zidovi na poslu ili u stanu gušili… Život mi je bio bezvrijedan. Nafaka se počela topiti i u Njemačkoj.

U takvim situacijama čovjek se okreće vjeri. Enisa je skoro panično tražila pomoć od hodža, žena koje saljevaju strave, vidovnjaka…

„Jedan hodža me je poslao kod Amine Minele. Ona mi je odmah upozorila da sam žrtva sihira i kletvi bliže familije s majčine strane. Sve mi je bilo jasno, ali daidžu nisam klela. Nije mi dozvolila Amina Minela. Rekla mi je da ne trujem svoje srce, a da će me vratiti na pravi životni kolosijek.

I vratila me je. Učila je Kur'anske dove za mene i moju sreću skoro mjesec dana. Za to vrijeme sam imala reakcija, ali mi je bilo bolje poslije svakog tretmana. Polako sam ostavljala iza sebe svoje nemirne noći i dane, nervozu, gušenja, samoću, strahove, a otvarala su mi se vrata uspjeha na svim poljima. Ponovo sam ona stara nafakali Enisa. Čini mi se da sam srela i svog životnog saputnika….

I eto, dok se ja radujem životu, moj daidža je u velikim mukama. Čini mi se da mu se zlo koje je namijenio meni vratilo…

Kontakt telefoni Amine Minele su 061 744 091 ili 061 60 33 52 873. Pozivni za BiH je 00387

Komentari

komentara