Nekada se u Kreševu momak nije mogao oženiti, ako nije znao potkovati jaje!

Ovo su riječi Ivana Ivičevića iz Kreševa, koji je iskovao sjekiru tešku 46 kilograma…

U utrci sa novom tehnologom mnogi stari zanati nestaju, a neki opstaju zahvaljujući samo zanatlijama koji iz ljubavi prema zanatu žele sačuvati tradiciju. U dobra stara vremena, kada je zanatstvo cvjetalo, pune ruke posla su imali: abadžije, arakijadžije, kujundžije, kazandžije, kaligrafi, kazazi, sarači, terzije, kovači, papudžije, šnajderi, vezilje… Bilo je toliko zanatlija i zanata da su po njima ulice i kvartovi dobili imena, kao što je slučaj sa sarajevskom Baščaršijom: Sarači, Abadžiluk, Kazazi, Terzijska čaršija…

Zanatlije su bili “kadri da skuju i oblikuju sve što ljudi snuju”, o čemu možda najbolje kazuju stihovi sevdalinke: “Kujundžija, tako ti zanata,/skuj ti meni od zlata junaka!”

Nova tehnologija je mnoge zanate potisnula u zaborav, a neki odolijevaju vremenu zahvaljujući prije svega ljubavi zanatlija prema zanatu. Sve je manje istinskih zanatlija.

„U Kreševu se momak nije mogao oženiti koji nije znao potkovati jaje, a danas među mladima nema interesa za ovaj zanat – kaže kreševski kovač Ivan Ivičević koji je iz ljubavi prema kovačkom zanatu iskovao sjekiru tešku 46 kilograma, dvadeset puta težu od uobičajene.(aura.ba)

Komentari

komentara